U magli

ПЕВАЦ МУЧЕНИК

Имао сам црвенога певца
једног малог, слатког, кекереза
скакао је на све по дворишту
и гуске је умео да зеза. 

Наскакао на сваку је коку
пловку, морку и ћурку по неку
кљуцао је како коју стигне
правећи ми по дворишту дреку. 

Једног дана у моје двориште
лукаво се ушетала лија
осетила цверглана, мангупа,
и почела да му се увија 

Де, мангупе заскочи и мене
кад већ скачеш на све око себе
кад  осетим правога мушкарца
можда се и заљубим у тебе. 

Скочи певац ал с погрешне стране
не од страга већ право на уста
до'вати га лисица за шију
остаде му лија жеља пуста

Окрени-обрни, задовољи (и) лију
а мени због њега сада душа плаче
пео се је на све што наиђе
по дворишту сада ми не скаче

Не могу да вам опишем колико људи из мог села воле споредне ствари. Све што је споредно није им страно а оне, најважније споредне ствари на свету,  посебно.  Ни сам не знам колико дуго су покушавали да формирају  фудбалски клуб али знам да им нешто није ишло од руке све до пре пар дана кад су, напокон, од Агенције за привредне регистре добили папир да је ФК Надничар и званично ретистрован.

Цело село почело је да слави истог тренутка кад је Жика Шнајдер, председник клуба,  отворио писмо које му је уручио поштар Лаза. Ево, трећи дан сви они који воле фудбал не стигну да се честито истрезне од славља. Што рече Пера Л'жов - "да ми је да се истрезним па да се ко човек напијем и прославим ово па куд пукло".

Ако ћемо поштено, у време кад нису постојале агенције и кад за клуб није требало триста папира и потврда, село је имало клуб, и такмичило се у општинској фудбалској лиги у. То је било у оно време  када  је свако село имало свој клуб. Бар један.Моје село имало је два . Што због тога што је било пуно омладинаца,  што и због тога што се није знало ко су играчи који треба да играју. Једна од екипа често је освајала првенство општине и као награду добијала пехар. Где су завршавали пехари нико жив у селу не зна али смо се утешили оног дана кад пехар који је освојио Реал Мадрид паде под точкове аутобуса. Кад може Реал без пехара може и наше село.

Два тима нашег села нису изазивала поделе међу навијачима. Једнако су навијали и за један и за други,  осим кад би играли међусобно. Тада су играчи оба тима добијали порције псовки са свих страна па се може рећи да су и ту навијачи били јединствени. Кад вратим филм уназад чини ми се да не постоји човек из села који, у младости, није играо бар једну утакмицу и био понос своје фамилије. Све су то данас, нека давно  прошла времена.  Заборавили смо онај непостојећи пенал из 88. минута против ФК Жетеоца из суседног села којим им тада надалеко чувени судија Баја Транзистор  даде прилику да уђу у виши ранг а нас остави да чамимо у бетон лиги и наредне сезоне. Заборавили смо и офсајд који Чеда Буља подиже против ФК Орач  у финалу општинског купа и осакати нас за један пехар који, ено још увек, стоји у "СТР Полутка" код Џомбе који га сваке недеље гланца јер је то једино што су освојили.

Пар недеља касније, кад су сви, напокон, сви у селу били трезни клуб је и званично почео са радом. Није се разликовао од најуспешнијих клубова у земљи. И ми смо, као вечити ривали ФК Герилац и ФК Петокрака, имали управу на челу са председником клуба Жиком Шнајдером. Финансијери клуба били су Влада Ћела и Пера Чаврљуга ортаци у кафани Задњи грош,  Радојица Жац  командир полицијске станице, Тома Стискавац власник стругаре у селу и  Стева Чуљко генерал у пензији. Поп Ставра био је задужен да се моли Богу да утакмицу завршимо живи и здрави па је, тако, и он нека врста спонзора екипе.  Влада Ћела и Пера Чаврљуга су финансирање клуба свели на по пљескавицу од пет и киселу воду за сваког играча који учествује на утакмици, под условом, наравно да екипа победи. Некад би нам, додуше сипали и сок на растварање. Радојица Цајко нас је финансирао тако што је вешто избегавао да напише налоге за кажњавање као последице пропуста у организацији утакмица или превоза на нерегистрованим тракторским приколицама.

 Тома Стискавац је, кад год је имао давао паре за гориво за трактор са приколицом  којим смо ишли на утакмице а који је возио  Ђока Урсуз.  На наше захтеве за паре углавном је одговарао са "немам сад ај за следећу утакмицу". 

 Стева Чуљко, углавном је улазио у причу са правим парама и то увек кад је требало објаснити судијама да је наша екипа боља од противничке.Жика Шнајдер је за екипу шио модерне дресове. Иначе, дресове нија наплаћивао пошто је постао председник на конту генералног спонзорства. Уместо дресова наплаћивао је само радне сате уложене за њихову израду а ми смо се дичили пред свим екипама како су наши дресови скупи као да су прављени за Реал или Барселону и осим израде ништа нас нису коштали. Човек је, некако, морао да плати раднике. Преостали део новца добијали смо од општине и месне заједнице на рате и углавном годину дана уназад а имали смо и тренсфере играча у друге клубове. Једном приликом, кад се Севда, супруга нашег економа Курте  побунила и рекла да више неће да пере на руке,  понудили смо Ђолета Брзака екипи ФК Нова Крила у замену за веш машину. Због сумње, не у његове играчке квалитете колико у мушкост, понудили су нам половну коју смо задовољно и уз присуство медија уручили Севди како би прање дресова, гаћа, штуцни и свега осталог аутоматизовали. Медије су на тој прослави представљале Верка Поштарка, Мица Врачарица и најмлађа Нена Твитерка. Верка Поштарка је вест о веш машини разнела кроз село а већ првог уторка након трансфера, док је продавала јаја, и на пијаци па је цела општина знала за наш успешно одрађен прелазни рок. Мица Врачарица је свим својим клијентима причала о великом трансферу њеног првог комшије коме је она, кад је био мали, к'о руком излечила страхове и од тада се не боји ничега осим огледала и жена. За то јој покојна прабаба није пренела бајалицу. Нена Твитерка је представљала најмлађу популацију медијских известилаца а позвана је зато што је од свих људи у селу она имала највише пријатеља на фејсбуку и твитеру.  Ђоле Брзак, играо је за на тим и кад је носио дрес Нових Крила па је врло брзо постао заслужан што играчи Нових Крила нису ишли на туширање после утакмице.

Надзорни орган у клубу био је Раде Трта председник месне заједнице и он је редовно чупао косу кад год би видео трошковник клуба. Из превентиве, почео је да се шиша на ћелаво а потом и да брије главу.

Стадион на коме су се играле утакмице звали смо  једноставно Лива'че. Са свих страна био је ограђен бетонским зидом. Север је држао учитељ Сташко који је ширећи двориште које је, условно речено, добио од школе стигао на пар метара од корнер линије. Југ је захватио Поп Данило правдајући се да је ливада на којој је игралиште ионако црквена и да ће једног дана црква добити  назад све што су јој комунисти узели. Са источне стране ширио се Тома Стискавац оградивши стругару а Запад је, захваљујући пролазу до игралишта у ширини од један метар и дужини од двадесет  који је дао кроз своје двориште, заузео Коле Чауш трговац стоком. На сва четири зида стављена је бодљикава жица како се навијачи не би пели на њих и одатле гледали утакмице али и у дворишта ове четворице.

За косидбу траве на игралишту био је задужен Риста Фергусон  који косидбу није наплаћивао али је узимао траву са игралишта и њоме хранио стоку. Тај посао радио је све док једног дана Шнајдеру  није рекао:  - нећу више траву, у замену за бесплатну косидбу хоћу место у тиму за сестрића мог брата од ујака који је страшан фудбалер. Тако је и било а то је и један од бољих потеза које је Шнајдер направио. Откад смо Лалета Костоломца ставили на место штопера противнички нападачи углавном би тик  пре утакмице своје тренере обавештавали да су повређени и не могу да наступе за свој тим. На првој седници управе клуба донета је једногласна одлука да се за тренера екипе постави Миле Тарзан, наставник фискултуре у пензији. Прво, зато што је свим играчима име знао напамет а већини њих и даље родбинске линије, што значи и то чији дедови и очеви су некад шутирали лопту,  а друго зато што је његова сестра била удата за Жику Шнајдера. Трећи, не мање битан разлог био је тај што му је супруга професорка француског у пензији па можда некад затреба због трансфера неког од наших играча  у иностранство.

Што се тиче играча имали смо одличан кадар. На први тренинг дошли су сви који су  могли да претрче игралиште по ширини а избор за утакмицу начињен је тако што је Шнајдер пред свима јасно и гласно рекао Тарзану да би требало да играју они који су најспремнији и најбољи и уручио  му списак првих једанаест. Резерве су одабрали Ћела и Чаврљуга. Једини проблем јавио се кад се у причу уплео капитен Станко Тркач. Инсистирао је да центарфора игра његов кум Панта Бурек и то јасно потврдио Шнајдеру у канцеларији. Компромис је успешно договорен тако што се умешао генерал Чуљко захтевајући да се  Ћела  и Чаврљуга договоре и одрекну по једног свог играча како би он ставио у екипу једног свог плус резервног голмана Владу Параду. Ако ћемо искрено, Влада Парада је, једини од свих, имао фудбалски педигре. Његов отац био је Мика Парада и некад давно бранио је чак на две утакмице у пионирском тиму једног нашег клуба који се такмичио у зонској лиги.

Наш клуб имао је и своја клупска обележја. Грб, заставу и навијачку химну.  Грб се мењао у зависности од дресова које носимо. Једном смо чак имали и грб енглеског Тотенхема пошто Шнајдер није могао да нађе други. Узгред буди речено, у статут клуба уписано је да на грбу клуба стоји 1923 зато што је то дан кад су близанци Марко и Мирко синови тадашњег попа Грује од старих чарапа направили прву лопту. Нису они, додуше, знали да је то лопта али су их видели неки дечаци из села како том лоптом бацају камена с рамена и пожелели да је шутирају. То је година када је, дакле, први пут неко из нашег села шутнуо нешто што личи на лопту.Заставу нам је сашила Цица Распуштеница па се слободно може рећи да је и она била нека врста спонзора. Наша застава била је зелена, направљена од фиронги које је Цица скинула са прозора пошто су њеном пријатељу сметале приликом улазака. На средини заставе  извезла је флаше пива са укрштеним грлићима што је симболизовало другарство у нашој екипи али и фер однос према противницима. У вежењу помогла јој је и Смиља Смоквица која је своје просторије врло радо и са задовољством уступала нашим играчима како би се рекреирали

Химна нашег клуба је остала незавршена зато што је Сава Мудра Глава приликом писања химне добио јаку главобољу. Сви смо мислили да је то последица размишљања али нас је разуверио Жика Чарапа који нам је испричао да је Сави нестало инспирације па је пар пута лупио главом о сто вичући себи "сети се, Саво, сети се".Најчешће смо, као домаћи, играли у бојама екипе која је била прва на табели домаће супер лиге а на гостујућем терену носили смо боје првака Европе.  Чисто да оставимо утисак на противника, разбијемо му самопоуздање а дигнемо морал наших играча. За дизање морала користили смо и услуге неколико девојака из села које играчима нису дизале само морал. Једном су им дигле и мобилне телефоне.

Ипак, од свих гарнитура дресова које смо имали,  највише смо волели да обучемо чисте.

Први голман нашег тима био је Лаза Дромбољ. Изабран је за голмана зато што једини није успео да претрчи ширину игралишта а и није се баш одликовао памећу као остали играчи.

Бекови су били циганче Трајче Куравле и Мики Славујче, Обојица мршави и ко стрела брзи а то је одлика савремених бекова, рекао нам је Тарзан. Додуше, Мики је планиран да игра у нападу а на место бека поставили су га да се кали и вежба центаршут за период кад ће бити пребачен на крило.

Једног штопера сам описао. Други штопер био је Срђан Баџа, сеоски кавгачија, набилдован до пуцања мишића а волео је и да подмукло набије лакат међу ребра, гурне прст у око или чак да удари цајпер или ако вам драже прстенац противничком играчу а да му овај не одговори.

За везни ред одабрали су мене и Станка Тркача. Ја сам Риста Чврга, лева полутка и капитен екипе. Имам 90 кила, делим лопте као Зидан али само на пар метара удаљености  и крећем се у делу терена који захвата круг на центру. Даље и да хоћу, не могу, јер са својих 168 цм висине тежину коју имам могу да носим само прво полувреме. Станко Тркач је онај везњак  који трчи уместо мене а и за свој ред. Нема неку технику али је кондиционо тако добар да може да трчи две утакмице. Одлучено је да трчи једну али за двојицу и тако своје квалитете подреди потребама тима.

Десно крило био је Владе Кобац. Главна одлика била му је брзина и страх од кучића. Постављали смо га на десно крило а тактику спроводили тако што,  кад му ја убацим лопту,  неко из публике почне да лаје имитирајући куче. Владе би стизао сваку лопту која му је упућена а неку је чак успевао и да убаци у казнени простор нашем центарфору.

Лево Крило, Курта Селић, циганчић који је управо завршио каљење на левом беку и стекао довољно искуства за једно добро крило. Пре сваке утакмице јео је толико белог лука да нисмо хтели да га пустимо у свлачионицу а  противник је морао да га чува бар на два метра удаљености. Таман толико да не може да га стигне кад прими лопту. Дрес се, једноставно, лепио за њега.

Центарфори, Жика Џигља и Панта Бурек смењивали су се у зависности од противника. Ако смо играли против ниске екипе играо је Жика. Висок 2.03. Где год смо га ставили сметао је па је најбезбедније било да игра у  нападу. Сматрали смо да копачкама број 48 може да погоди коју лопту. Посрећило му се да на пар утакмица постигне по гол и сада је главна фаца у селу а његова слава чула се и у суседно село. Председник ФК Мошнице звао га је на разговор па му је чак понудио и да га призети за своју ћерку Раду Дајку која је иза себе имала три неуспешна брака. Тата је, овог пута, одлучио да јој нађе мужа који зна да забије. Панта је улазио у игру само у данима кад је успевао да пронађе игралиште а голове је постизао сваке четврте године

За крај остала је само  клупа...Пошто сам представио тренера на ред долази лекар. Цветко Пршљен. Умео је да намешта зглобове а знање му је пренео његов деда који је то научио од свог деде. Породична традиција. Од опреме на клупи имао је две руке и флашу воде. Кад год би неки од наших играча завршио на земљи он се хватао прво за главу, онда за флашу воде и трчао у игралиште. Најчешћа реч коју је изговарао била је - ИЗМЕНА!  Повређеном играчу стављао би у шортс визит карту на којој је писало, Цветко Пршљен, масер и костоломац. Лечи све од ишијаса до спондилозе.

Након опсежних кондиционих припрема испред продавнице у центру села одлулчили смо да одемо у суседно село на утакмицу. Ненајављено. Рачунали смо да тако добијамо три сигурна бода јер постојо могућност да се противник не појави на терену. Отишли смо на игиралиште где смо некад играли општинску фудбалску лигу пред петсто а некад и више гледалаца и схватили...Игралиште је урасло у коров, шибље и трње. Ограда око игралишта није постојала а голови, некад давно направљени од раструганих дрвених бандера били су оборени. Усправно је стајала само једна статива пркосећи времену и свему што су године донеле. Општинска фудбалска лига не постоји већ 20 година, спортски савез је угашен јер села немају довољно младих људи који би играли фудбал па и општина нема потребу да плаћа радника који би се бавио спортом. Школа која је некад имала више од  хиљаду ученика  сада их има двестотинак  а све ово што сам написао у ствари је једно сећање на време кад сам био млад а кад је фудбал стварно био најважнија споредна ствар на свету.Личности и догађаји су измишљењи и умало не рекох уметнички израз аутора.

Негде.
Давно.
Обукла је црвену хаљину са белим пругама, ставила на груди брош који је наследила од мајке и одлучила да изађе на улицу.
Понуда диктира тражњу, тражња утиче на цену. Цена глади за звањем најбоље међу најбољима била је прилично велика. Име. Тело. Све је на продају.
Рупа, ако се тако може назвати стан у коме је живела, била је као перон железничке станице. Не онај долазни, нити онај полазни. Пролазни перон. Место где су се само привремено задржавали наслађујући се њеним телом славећи њене успехе. О њеном трошку, наравно.
Кроз њене просторије пролазили су разни смутљивци, превртљивци. Некима је служила да код ње оперу руке док су други прали неке друге ствари. Она, поштена, у жељи да што пре оствари циљ постајала је све више и више играчка у рукама моћних и богатих ни не слутећи да све дубље и дубље тоне. Рупи у којој је живела цена је нагло почела да расте.
Негде.
Данас.
Њена црвена хаљина са белим пругама избледела је прилично. На пар места била је закрпљена, прилично вешто али је оштро око критичара примећивало недостатак. Посао није ишао најбоље па је брош морала да прода како би задовољила захтеве својих проводаџија. Тонула је све дубље, они који су у њу улагали тражили су да им врати....док једног дана није пала.
Хитна помоћ у виду понуде за спајање са младим и амбициозним пословним човеком деловала је више него примамљиво али...цена, поново цена, коју је морала да плати била је пресељење из рупе у граду на чист ваздух, природу и село. Није јој се свидело, и даље је очекивала да ће њених пет минута поново доћи. Она се нећкала...он се хладио. Имало је и сигурнијих инвестиција. У бабе нико нормалан не инвестира. Међутим, неки су још увек веровали да и поред вишка година на плећима поново може на врх. Око ње је почео да ради читав тим пластичних хирурга. Почела је операција прављења девојке од бабе.
Њена црвено-бела хаљина полако је постајала прошлост. Остао је само траг успеха који није могао да се носи са брзим животом садашњице.

Негде.
Сутра.
Она која се бавила најстаријим занатом полако умире.
Она која се бавила најстаријим занатом полако се гаси.

На малом транзистору који је стајао у углу собе уз прилично шуштање управо је кренула песма "два динара, друже".

Hteo sam noćas da ti napišem,
da sjajne zvezde trepere
za tebe samo u daljini,
da te još uvek jednako sanjam
i još te uvek jednako želim.

Hteo sam noćas da ti napišem,
ljubio bih te ispod beskrajnog neba
slušajući kako uzdišeš,
i da se sjaj zvezda topi
pred sjajem tvojih krupnih očiju.

Hteo sam noćas da ti napišem,
da noć je beskrajno duga kad te nema
i da se stihovi kao biseri nižu
praveći pesmu samo za tebe,
dok budan sanjam tvoje lice.

Hteo sam noćas da ti napišem,
al nisam smeo, jer u noći kakva je ova
moja je duša ostala da luta
na krilima stihova,
poslednji put pisanim za tebe.