U magli

Neki dan, upoznah čoveka koji mi 'ladno kroz priču reče da piše erotske priče i zaradjuje pare. Nije da sam mu ukrao ideju pa da i ja maznem neku kintu...al reših da se oprobam. Pa šta mi b(L)og uz svemoćnog ФејсБука da.
Okreni, obrni, reših da udarim po matematici, jer ako se tu gde sam najslabiji pokažem dobro, onda ću tamo gde sam dobar...da najebem.

Dakle, matematika i ja.

Slab sam vam ja matematičar, stalno sam iz matiša dobijao ocenu onako, od profesora.
Ne preko veze, niti daleko bilo mita. To nikad ne bih uradio.
Ne ni na "lepe oči" (iako mi jedna drugarica reče nešto na tu temu)... ja sam vam to više dobio u skladu sa onom našom domaćom poslovicom. "Ne onodi lep, onodi uporan".
Iako nisam imao pojma sa matematikom, trudio sam se, pratio na časovima, odlazio i na dodatnu i na dopunsku nastavu, na fakultetu imao konsultacije sa profesorom....i taj trud je bivao nagradjen.
Nagradjen tako što je nakon petnaestog izlaska na ispit profesor pred početak šesnaestog rekao:
"Z.M.J, sanjao sam da si položio".... i gle čuda...položih šesticom.
Sreli smo se jednom u gradu i njegov komentar bio je:
"da te nisam pustio, nikad ti ne bi školu završio" - na čemu sam se ja uredno i do neba zahvalio. Jer, istina je. Statistike, Operaciona Istraživanja...sve sam to polagao iz prve....bez ikakvih problema. Al matiš...ma ne i gotovo.
E, ima i u matematici jedna stvar koja mi dobro legne.
Onaj deo ... geometrija.
Toliko dobro mi je išla da sam čak i matematički izračunao uglove bračnog trougla.
Bila jedna žena, tu u kraju, u vreme dok sam radio na benzinskoj pumpi, koja je redovno točila gorivo u svoj "spaček". Kad god bih video narandžasti "spaček" znao sam da će reći:
- "molim vas, napunite mi do vrha"
Nikad manje...nikad više.

Jedne noći, noćna smena, ista priča, punim joj do vrha, ona onako više za sebe a u stvari pita mene, "ne znam da li je do goriva...nešto mi secka u poslednjih par kilometara"

"moguće da je do goriva, hoće to kad je rezervoar skoro prazan" - rekao sam, napunio do vrha, naplatio i ušao u objekat a ona je krenula.
Ma ni dva minuta nije prošlo...došla je kod nas i zamolila da joj pomognemo oko auta jer:
"stao mi je...tu blizu"....dodavši "hajte v da mi ga poguratei...mladji ste od kolege"
Pogledasmo se...kolega namignu, i ja odoh.Čačkao sam joj po svećicama...kao razumem se iako od mehaničarskih rabota znam samo da napumpam gumu.
"hoćete li sad da ga pogurate" - reče
"da probamo...jel odpozadi" - pitao sam
"naravno...nećete valjda da me palite u rikverc" - gotovo se naljutila.

Kresnu spaček iz prve...ona ustade i kroz ono čudo na krovu pozva me
"komšija...hoćete sa mnom, da negde ne stane pa da tražim novu pomoć"
Dobra duša...podjem, prodjemo pored objekta da se javim kolegi...on se nasmeja, namignu (ponovo, što li pitao sam se) i odosmo.
Pravo u njen stan....jer, jbga, morao sam da pomognem da ponese neke torbe i kese sa zadnjeg sedišta.Kad već pomažem, da pomognem do kraja.

"Komšija, ponašajte se slobodno, muž mi nije kod kuće"

"znate..ja..posao..ma..matematika..kolega greši u naplati..matematika..izvodjenje stanja"

Matematika...Geometrija. Dok sam objašnjavao zašto ne mogu da ostanem ona je skinula sve sa sebe. Geometrijskom preciznošću video sam dve polulopte koje su stajale na jednoj ravni, a na poluloptama kao prilepljene stajale su dve kupe koje su mi prosto bole oči.
Gledao sam polulopte i u sebi računao V=(4 r³ x 3):2=.......majko moja 95
Okrenula mi je ledja i nalaktila se na stol u trpezariji praveći prav ugao.
U tom trenutku mi je sinulo.
Učimo geometriju, dakle. E na domaćem terenu sam nepobediv...falila mi je samo pomoć publike.
Raširila je noge postavivši se tako da sam bez uglomera i lenjira mogao da vidim da su njene noge, u stvari katete, napravile jednakokraki trougao. Šta sam mogao...prihvatio sam se posla i dokazivanja teoreme o bračnom trouglu, a za to mi je bilo neophodno da koren stavim u 3.14.
Koren je u PI išao prilično lako, što i nije za čudjenje obzirom na to da sam sa geometrijom prilično dobar, a ja sam nastavljao sa operacijom korenovanja ne bih li pronašao unutrašnji ugao u vrhu ovog trougla. P = (a*h):2.
Glavom su odzvanjale formule....vodeći me ka Pitagorinoj teoremi, a nju ka srpskom jeziku i prelasku A u O, sa naznačenim jednačenjem suglasnika po zvučnosti.
I onda sam eksplodirao. Naučno dokazao na praktičnom primeru.

"U bračnom trouglu, jedan ugao je uvek tup! " (D.R)

Ako uzmemo da je ona bila vrh trougla, a ja jedan od uglova na osnovici...treći ugao bio je njen muž i veći je od 90 stepeni, dakle TUP. Jeste, u tom slučaju hipotenuza је duža i trougao više nije jednakokraki ali to je na kraju krajeva manje bitno.

Dokaz je dokaz, a nauka je nauka, sad...otkud veze izmedju bračnog trougla i jednačenja suglasnika po zvučnosti...moraće da dokazuju neki stručniji i učeniji

Kad sam se vratio na posao...izvodjenje stanja i prebrojavanje bakšiša bio je najlakši deo matematike. Krajnje stanje brojača minus početno stanje brojača jednako je prodata količina, puta cena jednako je dnevni pazar. Razlika ide u džep. Ovog puta od kolege.
Zaslužio je...mučenik.

p.s. I nemoj neko da mi priču uzme zdravo za gotovo ja, brate, ko svako muško kad su ljubavni uspesi sa ženama u pitanju, lažem.

Негде.
Давно.
Обукла је црвену хаљину са белим пругама, ставила на груди брош који је наследила од мајке и одлучила да изађе на улицу.
Понуда диктира тражњу, тражња утиче на цену. Цена глади за звањем најбоље међу најбољима била је прилично велика. Име. Тело. Све је на продају.
Рупа, ако се тако може назвати стан у коме је живела, била је као перон железничке станице. Не онај долазни, нити онај полазни. Пролазни перон. Место где су се само привремено задржавали наслађујући се њеним телом славећи њене успехе. О њеном трошку, наравно.
Кроз њене просторије пролазили су разни смутљивци, превртљивци. Некима је служила да код ње оперу руке док су други прали неке друге ствари. Она, поштена, у жељи да што пре оствари циљ постајала је све више и више играчка у рукама моћних и богатих ни не слутећи да све дубље и дубље тоне. Рупи у којој је живела цена је нагло почела да расте.
Негде.
Данас.
Њена црвена хаљина са белим пругама избледела је прилично. На пар места била је закрпљена, прилично вешто али је оштро око критичара примећивало недостатак. Посао није ишао најбоље па је брош морала да прода како би задовољила захтеве својих проводаџија. Тонула је све дубље, они који су у њу улагали тражили су да им врати....док једног дана није пала.
Хитна помоћ у виду понуде за спајање са младим и амбициозним пословним човеком деловала је више него примамљиво али...цена, поново цена, коју је морала да плати била је пресељење из рупе у граду на чист ваздух, природу и село. Није јој се свидело, и даље је очекивала да ће њених пет минута поново доћи. Она се нећкала...он се хладио. Имало је и сигурнијих инвестиција. У бабе нико нормалан не инвестира. Међутим, неки су још увек веровали да и поред вишка година на плећима поново може на врх. Око ње је почео да ради читав тим пластичних хирурга. Почела је операција прављења девојке од бабе.
Њена црвено-бела хаљина полако је постајала прошлост. Остао је само траг успеха који није могао да се носи са брзим животом садашњице.

Негде.
Сутра.
Она која се бавила најстаријим занатом полако умире.
Она која се бавила најстаријим занатом полако се гаси.

На малом транзистору који је стајао у углу собе уз прилично шуштање управо је кренула песма "два динара, друже".

Hteo sam noćas da ti napišem,
da sjajne zvezde trepere
za tebe samo u daljini,
da te još uvek jednako sanjam
i još te uvek jednako želim.

Hteo sam noćas da ti napišem,
ljubio bih te ispod beskrajnog neba
slušajući kako uzdišeš,
i da se sjaj zvezda topi
pred sjajem tvojih krupnih očiju.

Hteo sam noćas da ti napišem,
da noć je beskrajno duga kad te nema
i da se stihovi kao biseri nižu
praveći pesmu samo za tebe,
dok budan sanjam tvoje lice.

Hteo sam noćas da ti napišem,
al nisam smeo, jer u noći kakva je ova
moja je duša ostala da luta
na krilima stihova,
poslednji put pisanim za tebe.