U magli

Početkom devedesetih, na sreću, i zadovoljstvo, radio sam kao upravnik u jednoj maloj pošti, preko puta koje se nalazila kafana. Uostalom, neka mi neko nadje poštu pored koje nema kafane.
Prava i jedina  reč koja se mogla upotrebiti. Sve ostalo uništilo bi opšti utisak koji je ostavljala na mene, a verujem i na sve ostale goste koji su svraćali na kafu, doručak ili čak da zasednu onako “po naški” na ceo dan.

Sredinom 90-ih promenio sam radno mesto, dobio puno bolji posao i imao puno više kontakata sa poslovnim ljudima.
Jednom prilikom boravila je delegacija jedne poznate banke i par dana imao sam obaveze oko njih.
Vodio sam ih po gradu, povezivao sa poslovnim klijentima, i naravno vodio na večere. Na dan polaska trebalo je odvesti ih na ručak.

Milan: Slušaj, vodio si nas na puno mesta, i stvarno smo prezadovoljni hranom koju smo probali, i sve je to nekako bilo na zavidnom nivou, birao si najbolje restorane u gradu. Znam da znaš puno lepih kafana, kad podjemo, hoćeš li da nas odvedeš u jednu pravu kafanu na piće za srećan put, bez ručka.
(Milan je, inače, moj školski drug iz osnove i prvih dva usmerenog i znamo se u dušu, on je jedan od ljudi koji su mi “nabacili” posao)
Odmah mi je pala na pamet stara Canetova kafana.

Ja: Važi, znam pravu kafančinu, oduševićete se, posebno stranci, i što je najbolje, nalazi vam se usput, još bolje je, izbeći ćete jedno plaćanje putarine ako krenemo starim putem.
Par minuta kasnije sedeo sam u svom privatnom autu i vozio stotinak metara ispred njih.
Na dvadesetpetom kilometru od grada skrenuo sam desno i parkirao ispred kuće u kojoj je bila kafana. Kafana se nalazila na spratu kuće i do nje se dolazilo uz sedamnaest basamaka, od klesanog kamena, rukohvat ili gelender kako neki više vole da ga zovu bile su plavo obojene metalne cevi na kojima su bile ušrafljene na strugu obradjeni oblici dve vaze . Teška  starinska vrata,  dvokrilna, plavo ofarbana, sa nekim polulukom u gornjem delu stakla otavarala su se uz škripu. Ulazak u kafanu ostavlja poseban utisak. Pod je od bukovih dasaka premazanih nekad davno preradjenim uljem da bi se sprečio napad žižaka.
Na zidovima kafane obešeno je nešto od starinskih alata, kudelje, vretena, preslice… tako da nakon što udješ u kafanu stičeš utisak da se nalaziš u devetnaestom veku.
I onda dolazi čika Cane mali debeljko sa naočarima sa crnim plastičnim okvirom i  keceljom oko vrata i oko struka belom, čistom ispeglanom.
Ponosno je nosio svojih šezdesetak godina i vrlo uspešno radio svoj gostioničarski posao.
Cane: Dobar dan, dobro došli, izvol’te smestite se - sve to uz onaj duboki naklon poštovanja prema gostima. Sa mnom se rukuje - o, kako si ti upravniče, dugo se nismo videli, nisi se puno promenio, tek po koja seda više na glavi.
Milan i ja spajamo dva stola, približavamo stare drvene stolice, one bez naslona, tipično narodske, i sedamo.
Na stolovima su karirani stoljnjaci.
Čisti, uredni, ali na par mesta pregoreni žarom cigareta. Stranci već u transu. Oduševljeni samo ambijentom. Naručujem piće.
Ja: Čika Cane, molim te za goste po čokanj domaće one tvoje i kafu, sa ratlukom naravno.
Cane: odma’ dodje upravniče, samo hoćete li ratluk od ruže ili sa orasima - smeje se - proširio sam ponudu.
Ja: od ruže, molim te.
Za par minuta nosio je flašu domaće, braonkastocrvene boje kao najbolji konjak, i čokanje, koje je stavio pred goste.
Cane: Još uvek važi pravilo da prvo piće kuća časti. Da li ste da nešto recnem da se zamezi?
Matori lisac umeo je na osmeh da nahvata mušterije.
Ja: naravno, daj malo domaće slanine i suvog mesa, kiselu papriku ne zaboravi  i spremaj najbolje što možeš da ponudiš za ručak. Ne sumnjam u tebe! Naglasio sam to, ponosno, loveći ga na sentimentalnost, znajući da će da se baš potrudi.
Dok smo pijuckali i mezetili gostioničarski lisac pripremio nam je mućkalicu u jednoj velikoj zemljanoj posudi. Kakva je to mućkalica bila…i sad mi podje vodica na usta kad je se setim.
I domaću pogaču iz crepulje.
Nije doneo viljuške, nije doneo kašike, samo je to postavio na sto i rekao:
Cane: Prijatan ručak, gospodo.
Stranci su gledali onu hranu koja je mirisom ispunila prostoriju, Milan je gledao u mene, a ja odlomio parče pogače i njime umočio u mućkalicu. Milan nije mogao da veruje, i dok se je on čudio, ja sam dvojici austrijanaca rukama pojasnio da se po starom običaju to tako jede.
Sa oduševljenjem su prihvatili, i zavrnuli rukave.
Uz ručak Cane je doneo po bokal crnog i belog vina da odaberemo. Izbor sam prepustio gostima koji sa velikim oduševljenjem odabraše crno uz ono njihovo ” gut..gut” ili kako već
Milan: Sunce ti tvoje…gde si nas doveo. Pogodio si, kao da si u bob gledao. Ovi nikad oduševljeniji nisu bili. Daj da zaličimo ovo nekim dezertom, pa da krenemo na put. Daleko je Beograd.
Ja: Čika Cane, molim te, daj nešto za dezert, pa da platim.
Cane kao ne čuje moju narudžbinu, briše tek oprane čaše i uredno ih odlaže, ali me i pogledom zove ka šanku. Čim sam primetio ustao sam i prišao mu.
Cane: Upravniče, sunce ti tvoje, malo li pojedoste i popiste. ‘oćeš još po pet ćevapa?
Ja: Čika Cane, dezert nisu ćevapi, dezert su slatkiši. Daj, ako boga znaš nešto slatko pa da idemo, vidiš da već pada mrak
Cane: Aaaa, slatko….ne brini, stiže slatko.
Vraćam se za sto i nastavljam druženje sa svojim gostima uz izvinjenje što “slatko” kasni.
Nepunih deset minuta kasnije dolazi čika Cane, noseći u ruci jednoj ruci džakčić sa orasima a u drugoj teglu meda. Sve to stavlja na sto ispred nas, vraća se još jednom i donosi pet kašičica, daščicu i jedan manji čekić.
Cane: Slatko, izvolite gospodo, poslužite se.

Moji gosti te večeri nisu otišli kući. Ostali su do kasno, vratili se nazad u hotel prespavali i put nastavili auto-putem rano izjutra narednog dana.
Čika Cane…kafanski velemajstor je pored plaćenog računa od obojice austrijanaca dobio pozamašan bakšiš. Ne držite me za reč, ali mislim da je baškiš od obojice bio po 1oo nemačkih maraka.
Milan i ja zevali smo u čudu, austrijanci zevali od uzbudjenja i doživljenog…a matori lisac zadovoljno se cerio i svoje naočare sa crnim plastičnim okvirima nehajno brisao keceljom.

Kafana pored puta više ne radi. 
Umro je gostioničar, a nije imao naslednike. 
Oko zgrade se vodi sudski spor u skladu sa dobrim starim srpskim običajima sestrići, bratanci i ostala familija su u zavadi pokušavajući da dokažu da to baš njima treba da pripadne.
Džaba im…kome god od njih da pripadne, nemaju oni ni duha, ni duše….a još manje stila da prime i ugoste na način na kakav je to radio matori lisac.
 

Eeeeeeeeeee, takvih je sve manje- onih koji bi vodili kafanu pored puta, Srcem i Dusom...:o)

Grlim,Drugar...:o))

Eeeej, kakva atmosfera, da ne poveruješ! A ti to opet tako lepo dočarao...

Drugar MOJ...kafane pored puta sve redje rade. Odnose im dušu i uzimaju srce oni koji u njih ulaze....ili koji ih naslede.

Slobodna...atmosfera koju treba doživeti. Da mi je parče zemlje pored nekog puta...znam šta bih sagradio. I znam šta bi se služilo gostima.

Došla Jevropa, prijatelju, globalizacija, ovo-ono... nema više duše. Samo ostadosmo da plačemo u sitne sate, i sa tugom da se sećamo dana kada su takva mesta grejala dušu.

Pozdrav, prijatelju.

da, kafana kao institucija a ne kao ugostiteljski objekat ... jako lepo secanje ...

e bas lepa prica. bila sam i ja na jednom slicnom mestu, hrana je bila prava domaca, i nisam ocekivala da ima gostiju, ali shvatila sam da je poslovnom svetu dosadio rostilj i da dolaze da rucaju kao kod kuce

Čitam, čitam... i ne verujem da je nešto tako postojalo! Ono sa dezertom me je dotuklo! I taman kada sam pomislila da nekada dođem i vidim to "čudo", ti završi sa ne baš lepim krajem priče. A da li je ta kafana imala bubnjaru na sredini?

E, dodjavola! Taman sam htela da se raspitam za tačnu adresu :(

Deadalus...neću tu Evropu. Zabraniće mi da zakoljem svinjče zbog mesa. Reći će nije humano. Oni zbog mesa ubijaju humano. Ček, kad bolje razmislim, u toj Jevropi i ljude humano ubijaju.

Blues...na žalost samo sećanje. Jebena globalizacija i sve što uz nju ide

Gamet...znam još par kafana koje spremaju jako ukusnu hranu...ali ambijent im više nije kafanski, postali su restoran.

Jesenka...morao sam dobro da se prisetim da li je bila bubnjara ili nešto drugo. Zvao sam čoveka koji je radio tamo pre mene, nije bilo bubnjare.
Kafana se zimi grejala trinarom. Trinara se pravi tako što se metalno bure od 200 litara obradi kako valja i u njega se ujutru ubacuje jedno manje metalno bure zapremine od 60-70 litara koje se prethodno napuni trinom (piljevinom)
na dnu tog burenceta sa bočne strane postoji rupa u koju se ubaci drveni kočić, i na sredini odozgo drveni kočić prečnika do 10 cm. onda se oko kočića sipa piljevina koju dobro ugaziš, gotovo ispresuješ, i tako do vrha, onda se kočići izvuku burence se ubaci u bure, stavi se poklopac preko velikog bureta (sada već trinare) i onda se potpali ono u malom buretu.
Dobijaš prilično toplote i grejanje koje traje i po 6-8 sati.

Biba, verovala ili ne ulica u kojoj je kafana još uvek nosi naziv "Maršala Tita"

oduševljena prenetom atmosferom, pričom, bravo! :)

Osmeha ti tvog Lutajućeg...otopićeš sneg!

Divno si ovo napisao. Kao da sam bila tamo sa vama. :) Oni ćevapi za dezert, ipak zamenjeni medom i orasima, e to je stvarno za priču! :))) Što volim takva mesta, ali žalosno je što ih je ostalo toliko malo. Po Beogradu skoro sve stare kafane zameniše kafićima i restoranima. A svaka je imala mnogo duše i beskrajno mnogo priča.

tipično za svet u kome se brzo živi....
dobijaš tri ge telefone, dobijaš satelitske veze, dobijaš sve na dohvat ruke....a daješ dušu.
Daješ...ili prodaješ više nije ni bitno.

Grliiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiimmmmmmmmmmmmmm :o)))

Skoro je na RTS-u bio prilog o tome kako su prave kafane u Beogradu nestale. A kako i ne bi kada je danas mali broj meraklija, a veeeeeliki broj ljudi koji vole fenseraj i sjaj. Inace, moj cale je pre destak godina zatvorio kafanu u kojoj se uz domacu rakiju jeo kiseli kupus, a posle toga su obicno narucivali Girice...Bilo jednom neko lepo vreme...

Drugar MOJ...najdraži, i najdalji.
Grlim, i to jako!

Panteru...sve prolazi i nestaje u želucu tranzicije, globalizacije ili kako ga već nazovemo. Tako su i te girice nestale, pojele su ih krupne ribe. Somovi.
Koji love u mutnom.

DA. Kako si to dobro srocio! Svaka cast! E da, hvala ti ;))))

Hvala i tebi....za prijateljstvo.
:-))))

Dobro jutro, Orpheuse! :)
Ja znam za jednu kafanu sa kariranim stolnjacima, plehanim pikslama, starinskim drvenim stolicama... i što je najvažnije SA DUŠOM :)
Nisam bila u njoj već nekoliko meseci, moraću da odem da proverim da se nije nešto, ne daj Bože, promenilo :)))

Dobro jutro, Bibo.
Da li bi mogli da,nakon što se uveriš da postoji odemo zajedno, jednom, na ćevape?

...pročitah i još na pola teksta sam imao u glavi pitanje za koment: ...ej, gde je ta Canetova kafana, kako do nje???... a onda me presekao kraj i nisam ostavio komentar iz revolta!!... ne prema tebi, nego prema naslednicima... u kafanu nisam otišao odavno, jer ih više nema... najtačnije ti je ono u komentarima o "prodaji duše"!!!!... zbog takvih, mi sa dušom (uz vas svrstavam neskromno i sebe!) nemamo gde da izađemo...

Rabine...
Ovo malo duše što još uvek imam pokušavam da podelim na četiri nejednaka dela na sledeći način.
Dve trećine dajem svojoj deci, a preostala dva grama čuvam za sebe i delim sa vama.
Gram meni, gram vama, kroz sećanja koja imam.
A izlasci, uskoro će proleće, pa ovčica zviska na ražanj, i ljudi sa društvom oko njega

ja ko da sam bila sa vama! i slatko se ugostila. tako si lepo docarao sve! steta za kafance... mislim da toga vise i nema! ali eto predloga za biznis! :}

Snežana, predlog za biznis u nekom gradu. Inače, nadam se da si uživala u hrani.

:}